ЦЕНТАР ЗА СРПСКЕ СТУДИЈЕ ИЗ БАЊАЛУКЕ, У ТРИ ГЛАСА И ШЕСТ ГОДИНА Снага у самониклости Без громопуцателних прогласа и самохвалисања, два универзитетска професора и један песник из Бањалуке, удружени, за кратко време објавили су више од осамдесет важних књига, одржали преко педесет програма широм српског културног простора и покренули часопис „Српски преглед”. Међу њиховим ауторима су Захарије Орфелин, Његош, Љубомир Недић, Стојан Новаковић, Слободан Јовановић, као и многи ововремени, попут Ломпара, Басте, Данојлића, Нога, Ненадића, Сладоја... Они схватају да су и данас темељни проблеми српске културе неповезаност и притисци за расрбљавање. И да много треба радити, стварати
Опет се враћамо на то. У невременима, када се поремете системи вредности и погубе оријентири, када се замагле видици а многе важне установе сведу на празне љуштуре, кључне за одржање народа и културе постају самосвесне личности. Ваљани појединци и групе, усправни и одговорни, оспособљени (образовани) и поштени, спремни да иступе из масе и чине што је до њих, да плодотворе без себичних и приземних рачуница, без изговора, упркос свему.
Управо један такав пример озарује нас овог пролећа, током наше посете Бањалуци, престоници Српске. Два редовна професора тамошњег Филолошког факултета (Ранко Поповић и Душко Певуља) и један врсни песник (Здравко Миовчић) формирали су пре шест година Центар за српске студије. Како духовито кажу, „издавачко друштво са искључиво пријатељском одговорношћу, неограниченом”. Пошту примају на Филолошком факултету, немају сталне финансије, продајну мрежу, седиште. Па ипак, за нешто више од пола деценије објавили су преко осамдесет наслова. „А стотом се, уз Божју помоћ, надамо крајем ове или почетком наредне године.” Организовали су и више од педесет предавања, трибина и промоција широм српског културног и језичког простора. – Као што је био стварни заметак и мотор читавог овог прегнућа, часопис Српски преглед истовремено вјерно одражава и укупну издавачку концепцију, коју ми више волимо да зовемо мисијом. Наш часопис заиста јесте и хоће да буде српски и да се српском књигом бави као прегледом онога што је она била у прошлости и онога што јесте данас. Довољно је погледати коме су поједини бројеви посвећени и читаоцу одмах може бити јасно да нам је на исти начин стало до Орфелина, Његоша, Нушића и Слободана Јовановића, колико и до Данојлића, Нога, Ненадића и Сладоја. У временском луку који њих спаја, увјерени смо, могу се видјети одговори на питања ко смо, шта смо били и шта би требало да будемо, а нисмо. Зато смо се и обавезали да својим издањима подсјећамо на веома важне али, нажалост, готово заборављене ствараоце – вели проф. др Ранко Поповић, академик и један од оснивача Центра. – Ко би, да није Центра за српске студије, објавио на савременом српском језику садржај првог и јединог броја Славеносербског магазина, најстаријег нашег часописа, уз 250. годишњицу његовог постојања? Ко би сачинио први зборник радова о Љубомиру Недићу, ко би прештампао Новаковићеву Историју српске књижевности, ко Остојићеву Српску књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића, ко Дубровачку књижевност дум Ивана Стојановића? Ко би се уопште сјетио Дамјана Павловића, Никанора Грујића, Васе Живковића и Ђорђа Натошевића, ко Исаије Митровића и Тома Смиљанића Брадине, данас када просјечном српском читаоцу сва та имена ама баш ништа не значе? А наспрам њих су са веома важним темама наши савремени аутори, попут Мила Ломпара, Горана Максимовића, Миливоја Ненина, Милутина Мићовића, Зорана Арсовића, Данила Басте, Драгана Стојановића, Петра и Вере Милосављевић, Богољуба Шијаковића, Ђорђа Сладоја... Захваљујући основној, иницијалној идеји, сви су ти разнолики гласови у високом степену сагласја, били они филолошки, философски, или пак пјеснички, до којих нам је посебно стало.
ОБРАСЦИ ОБЈЕДИЊЕЊА
Сви у овом „удружењу које не прелази број три” (као код Захарија Орфелина) истичу да је темељ њихове делатности и трајања у енергији пријатељства и књигољупства, у узајамности поштовања, доброј вољи и чистој намери, у свести о српским вредностима и мањкавостима на којима се мора истрајно радити, у уверењу да се не сме чекати него чинити. На претпоставке да иза оваквог квалитета и квантитета мора стајати велика државна финансијска подршка, одмахују руком.
– Парадоксално, тајна је у томе што иза Центра не стоји таква подршка. Тајна је у самониклости. Центар за српске студије је самоникла организација, изникла незамисливо далеко од цент(а)ра актуелног политичког и културног живота. А гдје би друго него на маргини изникло нешто са таквом виталношћу. Стари су то знали боље него ми данас, па су, како нас подсјећа Бранко Летић, на маргинама старих рукописних књига издвајана важна упозорења: „зри здес!” – говори нам песник Здравко Миовчић, један од тројице. – Центар за српске студије води мали тим зрелих и остварених стваралаца, који су одавно прошли и превазишли прелести личне афирмације, промоције, идеализма и ентузијазма без покрића. Њихов основни покретач, који је довео до оснивања Центра, јесте брига за српски језик и књижевност, за нову мисао укоријењену у традицији, за духовно повезивање територијално и државно распарчаног националног бића. (...)
Самониклост – објашњава Миовчић – носи собом чудесну снагу одрживости, упркос свему, и виталности, која није заснована на планирању и институционалној инерцији, већ на стваралачкој слободи и интуицији. – Када смо започињали овај наш мали подухват, нисмо планирали да за пет или шест година имамо оволико издања. Покушавали смо увијек само да урадимо сљедећу праву ствар, најбоље од оног што нам је у том часу достижно, што је негдје на граници наших тренутних могућности, за шта можемо да добијемо праве ауторе и читаоце, као и да убиједимо некога да нас у томе подржи, а да заузврат не тражи ништа, осим пар примјерака часописа или књиге. Сада нас ово што је до сада урађено и како је урађено обавезује да наставимо – каже Миовчић. – Иако самоникао, Центар је од почетка имао јасну замисао о својој улози у приближавању и повезивању онога што је у српском културном, књижевном и језичком бићу раздвојено и разасуто. Ми радимо на стварању нових образаца и тачака који воде духовном уједињавању. То што смо самоникли, слободни и мали, омогућује нам да се лако и брзо повезујемо са другима, старијим, већим и значајнијим, примајући од њих нешто од значајности и дајући нешто од своје виталности. (...) Јер се само повезивањем чува од разједињавања, а само стварањем брани од кварења.
УСУД ИЛИ ОДЛИКА ЕПОХЕ
Њихови подухвати су паметни и далековиди, њихове књиге умивене и зналачки уређене. Ваљаност овог бањалучког културно-издавачког деловања, овог узорног приноса српској идеји „у јаду епохе”, препознали су широм српског културног и језичког простора. Отуда заједничка издања и програми са Српском књижевном задругом из Београда, Српским националним савјетом из Црне Горе, Српским културно-информативним центром „Спона” из Северне Македоније и Српским културно-просвјетним друштвом „Просвјета” из Загреба, као и са Академијом наука и умјетности Републике Српске.
– Захарија Орфелин био је тужни усамљеник, како у животу тако и у култури свога у осамнаестом вијеку „лутајућег народа”. Када је у Венецији далеке 1768. године објавио Славеносрпски магазин, једини број првог српског књижевног часописа, скроман какви су трудољубиви људи увијек били, није се нигдје потписао. Књижевни историчари су касније утврдили да је Магазин објављен његовим трудом, а да „удружење које не прелази број три”, које помиње у уводном тексту, није постојало и да је само израз Орфелинове свијести о нужности заједништва у раду и потребе за пријатељима и блискомишљеницима, за којима је чезнуо читавог свога худог живота. Наше подсјећање на српског усамљеника из 18. вијека двоструко је мотивисано. Најприје, зато што наш Центар одистински представља „удружење које не прелази број три”, а затим и стога што је једно од првих наших значајних издања био управо Орфелинов Славеносрпски магазин, лијепо припремљен у савременом издавачком обличју и преведен (пренесен) на савремени српски језик – каже проф. др Душко Певуља, одговорни уредник издања Центра за српске студије. – Пошто је наш рад започео покретањем часописа Српски преглед, интересовање за коријене српске периодике наметнуло се као природна ствар. Смишљајући име за ово гласило, одлучили смо се за Српски преглед, који је, под уредништвом Љубомира Недића, једно кратко вријеме излазио далеке 1896. године. Опредијелили смо се за конзервативну уређивачку платформу, а то прије свега подразумијева отклон спрам сваке болоњске бодоманије, наопаке процедуралности која је постављена изнад садржаја и суштине објављених прилога. Јуришници на бодове нису наши сарадници! Српски преглед смо конципирали као национално и саборно гласило. Увијек истичемо тај његов национални карактер, а српски филолошки програм и на њему засновану српску националну мисао као поуздану оријентацију. Пошто смо колега Ранко Поповић и ја по струци филолози, природно је да у нашем разумијевању књижевне и културне садашњости упориште тражимо и у научним истинама о нашем народу и рјешењима која су прошла захтјевну провјеру времена. Филолошка свијест одлучујуће је утицала да се неке „истине” о нашем језику и књижевности критички сагледају, у неким случајевима и изразито преобликују. За такве прилоге смо отворили странице нашег гласила, с тим да је ово опредјељење усмјерило и наш издавачки концепт.
И Душко Певуља помиње низ важних наслова које је објавио Центар за српске студије, али један посебно истиче.
– Из тог регистра наших досадашњих издања, треба овом приликом посебно издвојити Српску књигу Стојана Новаковића. Објављена 1900. године, та обимом невелика расправа као да сумира ситуацију српске књижевности у нашем времену. Културна неувезаност, одсуство књижевног саобраћаја, поприлична духовна разједињеност, изгледа да је усуд српске културе, а не само ознака Новаковићевог и нашег времена. Оно што смо настојали својим досадањим радом на трагу је идеја и замисли Стојана Новаковића, једног од оснивача и првог предсједника Српске књижевне задруге. И као људи и као ствараоци склонији смо ситним корацима него великим, по правилу испразним ријечима, иза којих не стоје гестови.
***
Ранко
Проф. др Ранко Поповић (Залом, код Невесиња, 1961) предаје Српску књижевност 20. вијека на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци. Аутор је књига „Завјетно памћење пјесме” (2007), „Чин препознавања” (2009), „Горка ведрина Истока. Хумор у Андрићевим романима” (2012), „Парадокси и молитве” (2013), „Трагедија без катарзе” (2014), „Ријечи за сретање” (2014), „Пјесник великог помирења. Особености умјетничког израза Бранка Ћопића” (2015), „Читати и бити” (2017), „Скућен у ријечи. Записи о поезији Ђорђа Сладоја” (2020)... Саставио антологију српског песништва о националном страдању („Ми знамо судбу”). Приредио дела Николе Кољевића, Бранка Ћопића, Тома Братића... Био у уредништвима часописа „Крајина” и „Нова Зора”, сада уређује „Српски преглед” и „Прилоге”. Добитник награда „Ђорђе Јовановић”, „Николај Тимченко”... Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске.
***
Здравко
Здравко Миовчић (Ледићи, код Трнова, 1958), песник. Основну школу завршио у Војковићима, гимназију на Илиџи, студије филозофије, компаративне књижевности и социологије на Филозофском факултету у Сарајеву. Магистар менаџмента, аутор девет књига из области стратешког управљања и управљања развојем. Књиге песама: „Зашто ти нисам писао” (2011), „Што затрепери и нестане” (2013), „Шкриња и шапат” (2015), „Што је душа скупила” (2017), „У милости тренутака” (2019), „Љубав винопојца” (2020), „Дневна доза носталгије” (2021), „Нити ђедових прича” (2021), „Књига лишћа” (2023). Добитник награде „Скендер Куленовић” 2018.
***
Душко
Проф. др Душко Певуља (Бањалука, 1976) редовни је професор на Филолошком факултету у Бањалуци, на Студијском програму српског језика и књижевности. Обављао је дужност потпредсједника Друштва наставника српског језика и књижевности Републике Српске. Био је главни уредник књижевне ревије „Змијање” и часописа за књижевност и културу „Крајина”. Члан је редакције „Прилога настави српског језика и књижевности” и главни уредник часописа за философију, филологију, науку и умјетност „Српски преглед”. Приредио је педесетак дела српских писаца и објавио следеће ауторске књиге: „Обнова србистике. Хрестоматија” (2013), „Повратак србистици” (2015), „Разговори”(2015), „Мотив слободе у књижевном дјелу Петра Кочића” (2018), „Читање поступака” (2018), „Приповиједачки свијет Светозара Ћоровића” (2019), „Читање поетика” (2020), „Књижевна историја и национална филологија” (2020) и „Читање писања” (2021).
***
Радост
– Млађи од својих пријатеља Ранка Поповића и Здравка Миовчића, увијек истичем да сам, кроз сарадњу, непрестано и учио од њих – каже Душко Певуља. – У много чему блискомишљеници, суптилно се у раду надопуњујемо, задржавајући право на сопствена нијансирања. И нисмо се уморили. Напротив, са радошћу очекујемо свако наше наредно издање, промоцију или трибину, озарени и тиме „што свачему ваља наздравити”!
Опет се враћамо на то. У невременима, када се поремете системи вредности и погубе оријентири, када се замагле видици а многе важне установе сведу на празне љуштуре, кључне за одржање народа и културе постају самосвесне личности. Ваљани појединци и групе, усправни и одговорни, оспособљени (образовани) и поштени, спремни да иступе из масе и чине што је до њих, да плодотворе без себичних и приземних рачуница, без изговора, упркос свему.
пре шест година Центар за српске студије. Како духовито кажу, „издавачко друштво са искључиво пријатељском одговорношћу, неограниченом”. Пошту примају на Филолошком факултету, немају сталне финансије, продајну мрежу, седиште. Па ипак, за нешто више од пола деценије објавили су преко осамдесет наслова. „А стотом се, уз Божју помоћ, надамо крајем ове или почетком наредне године.” Организовали су и више од педесет предавања, трибина и промоција широм српског културног и језичког простора.
– Као што је био стварни заметак и мотор читавог овог прегнућа, часопис Српски преглед истовремено вјерно одражава и укупну издавачку концепцију, коју ми више волимо да зовемо мисијом. Наш часопис заиста јесте и хоће да буде српски и да се српском књигом бави као прегледом онога што је она била у прошлости и онога што јесте данас. Довољно је погледати коме су поједини бројеви посвећени и читаоцу одмах може бити јасно да нам је на исти начин стало до Орфелина, Његоша, Нушића и Слободана Јовановића, колико и до Данојлића, Нога, Ненадића и Сладоја. У временском луку који њих спаја, увјерени смо, могу се видјети одговори на питања ко смо, шта смо били и шта би требало да будемо, а нисмо. Зато смо се и обавезали да својим издањима подсјећамо на веома важне али, нажалост, готово заборављене ствараоце – вели проф. др Ранко 
Поповић, академик и један од оснивача Центра. – Ко би, да није Центра за српске студије, објавио на савременом српском језику садржај првог и јединог броја Славеносербског магазина, најстаријег нашег часописа, уз 250. годишњицу његовог постојања? Ко би сачинио први зборник радова о Љубомиру Недићу, ко би прештампао Новаковићеву Историју српске књижевности, ко Остојићеву Српску књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића, ко Дубровачку књижевност дум Ивана Стојановића? Ко би се уопште сјетио Дамјана Павловића, Никанора Грујића, Васе Живковића и Ђорђа Натошевића, ко Исаије Митровића и Тома Смиљанића Брадине, данас када просјечном српском читаоцу сва та имена ама баш ништа не значе? А наспрам њих су са веома важним темама наши савремени аутори, попут Мила Ломпара, Горана Максимовића, Миливоја Ненина, Милутина Мићовића, Зорана Арсовића, Данила Басте, Драгана Стојановића, Петра и Вере Милосављевић, Богољуба Шијаковића, Ђорђа Сладоја... Захваљујући основној, иницијалној идеји, сви су ти разнолики гласови у високом степену сагласја, били они филолошки, философски, или пак пјеснички, до којих нам је посебно стало.
Сви у овом „удружењу које не прелази број три” (као код Захарија Орфелина) истичу да је темељ њихове делатности и трајања у енергији пријатељства и књигољупства, у узајамности поштовања, доброј вољи и чистој намери, у свести о српским вредностима и мањкавостима на којима се мора истрајно радити, у уверењу да се не сме чекати него чинити. На претпоставке да иза оваквог квалитета и квантитета мора стајати велика државна финансијска подршка, одмахују руком.
издвајана важна упозорења: „зри здес!” – говори нам песник Здравко Миовчић, један од тројице. – Центар за српске студије води мали тим зрелих и остварених стваралаца, који су одавно прошли и превазишли прелести личне афирмације, промоције, идеализма и ентузијазма без покрића. Њихов основни покретач, који је довео до оснивања Центра, јесте брига за српски језик и књижевност, за нову мисао укоријењену у традицији, за духовно повезивање територијално и државно распарчаног националног бића. (...)
– Када смо започињали овај наш мали подухват, нисмо планирали да за пет или шест година имамо оволико издања. Покушавали смо увијек само да урадимо сљедећу праву ствар, најбоље од оног што нам је у том часу достижно, што је негдје на граници наших тренутних могућности, за шта можемо да добијемо праве ауторе и читаоце, као и да убиједимо некога да нас у томе подржи, а да заузврат не тражи ништа, осим пар примјерака часописа или књиге. Сада нас ово што је до сада урађено и како је урађено обавезује да наставимо – каже Миовчић. – Иако самоникао, Центар је од почетка имао јасну замисао о својој улози у приближавању и повезивању онога што је у српском културном, књижевном и језичком бићу раздвојено и разасуто. Ми радимо на стварању нових образаца и тачака који воде духовном уједињавању. То што смо самоникли, слободни и мали, омогућује нам да се лако и брзо повезујемо са другима, старијим, већим и значајнијим, примајући од њих нешто од значајности и дајући нешто од своје виталности. (...) Јер се само повезивањем чува од разједињавања, а само стварањем брани од кварења.
Њихови подухвати су паметни и далековиди, њихове књиге умивене и зналачки уређене. Ваљаност овог бањалучког културно-издавачког деловања, овог узорног приноса српској идеји „у јаду епохе”, препознали су широм српског културног и језичког простора. Отуда заједничка издања и програми са Српском књижевном задругом из Београда, Српским националним савјетом из Црне Горе, Српским културно-информативним центром „Спона” из Северне Македоније и Српским културно-просвјетним друштвом „Просвјета” из Загреба, као и са Академијом наука и умјетности Републике Српске.
објављен његовим трудом, а да „удружење које не прелази број три”, које помиње у уводном тексту, није постојало и да је само израз Орфелинове свијести о нужности заједништва у раду и потребе за пријатељима и блискомишљеницима, за којима је чезнуо читавог свога худог живота. Наше подсјећање на српског усамљеника из 18. вијека двоструко је мотивисано. Најприје, зато што наш Центар одистински представља „удружење које не прелази број три”, а затим и стога што је једно од првих наших значајних издања био управо Орфелинов Славеносрпски магазин, лијепо припремљен у савременом издавачком обличју и преведен (пренесен) на савремени српски језик – каже проф. др Душко Певуља, одговорни уредник издања Центра за српске студије. – Пошто је наш рад започео покретањем часописа Српски преглед, интересовање за коријене српске 
периодике наметнуло се као природна ствар. Смишљајући име за ово гласило, одлучили смо се за Српски преглед, који је, под уредништвом Љубомира Недића, једно кратко вријеме излазио далеке 1896. године. Опредијелили смо се за конзервативну уређивачку платформу, а то прије свега подразумијева отклон спрам сваке болоњске бодоманије, наопаке процедуралности која је постављена изнад садржаја и суштине објављених прилога. Јуришници на бодове нису наши сарадници! Српски преглед смо конципирали као национално и саборно гласило. Увијек истичемо тај његов национални карактер, а српски филолошки програм и на њему засновану српску националну мисао као поуздану оријентацију. Пошто смо колега Ранко Поповић и ја по струци филолози, природно је да у нашем разумијевању књижевне и културне садашњости упориште тражимо и у научним истинама о нашем народу и рјешењима која су прошла захтјевну провјеру 
времена. Филолошка свијест одлучујуће је утицала да се неке „истине” о нашем језику и књижевности критички сагледају, у неким случајевима и изразито преобликују. За такве прилоге смо отворили странице нашег гласила, с тим да је ово опредјељење усмјерило и наш издавачки концепт.
